Eve-Anne Travers
Porodice čiji se najmiliji još uvek vode kao nestali 21 godinu nakon rata na Kosovu, nastavljaju da vrše pritisak na kosovske i srpske vlasti da rade zajedno na pronalaženju i identifikaciji 1,641 osobe koja još uvek nije pronađena.
Mirvete Hoti traga za svojim bratom već više od 20 godina. Poznati politički aktivista, filozof i profesor međunarodnog prava, Mirvetin brat Ukšin proveo je veći deo 80-ih i 90-ih u zatvoru i van njega, osuđen zbog svog učešća u političkim demonstracijama protiv diskriminacije i kršenja ljudskih prava Albanaca.
Nakon petogodišnjeg boravka u zatvoru u Dubravi, Ukšin je trebalo da bude pušten maja 1999. godine. U razgovoru za BIRN, Mirvete se priseća svog očaja u pokušaju da osigura da ga onog dana kada bude pušten na slobodu, ispred Dubrave čeka poznato lice.
„Posećivala sam ga u zatvoru, ali smo zbog bombardovanja i konflikta morali da napustimo Kosovo. Znala sam da kad Ukšin bude pušten iz zatvora neće imati gde da ode”, kaže ona. „Nisam mogla da se vratim na Kosovo jer su mi oduzeli pasoš.”
Mirvete je tražila pomoć od advokata u Makedoniji i Srbiji, Evropske komisije, američkih diplomata i Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, ali niko nije uspeo da joj kaže šta se dogodilo sa njenim bratom nakon što je izašao iz zatvora. Čula je glasine da je poslat u zatvor u Niš, u Srbiji ali pokušaji da se to potvrdi bili su uzaludni..
„Mislila sam da ću ga naći kada sam se konačno vratila u Prištinu. Dve nedelje sam tragala i gajila nadu, sećam se da sam pomišljala da sam ga čula kako me zove ispred terase, govoreći: „Sestro već si me zaboravila?’ To nije bio san, intuicija, možda … Tako da sam išla u svaku moguću instituciju i potrošila na hiljade na advokate “, priseća se ona. „Ali ga niko nije mogao naći.”
Silvana Marinković takođe je provela poslednjih 20 godina u potrazi za svojim nestalim najmilijima. Međutim, okolnosti nestanka njenog supruga sasvim su drugačije: po njoj, odgovorni za to i dan danas slobodno žive i rade na Kosovu.
„Moj suprug je nestao u [selu] Labjane juna 1999. godine,“ kaže ona „Počinioci su poznati, slobodni su i rade u Kosovskoj policiji.”
Marinković se pridružila Udruženju nestalih lica iz Gračanice kako bi se zalagala za pronalaženje kosovskih Srba, poput njenog supruga, nestalih između 1998. i 2000. Ona kaže da nije učinjeno dovoljno da se potraga za nestalim kosovskim Srbima zacrta za prioritet.
„Rešeno je samo 10 slučajeva nestalih kosovskih Srba“, kaže ona. „Kao članovi porodice, imamo pravo da zahtevamo istragu ako sumnjamo da se nešto dogodilo i sumnjamo da su mnoge srpske žrtve prevezene u Albaniju. Oni kažu da je to izmišljotina. Sve što ću reći jeste da sudbina ovih nestalih lica mora da se reši.”
Predstavnici lokalnih i nacionalnih udruženja nestalih lica sa Kosova i Srbije pridružili su se gđama Hoti i Marinković u četvrtak u BIRN-ovoj televizijskoj emisiji Život na Kosovu (Jeta ne Kosove). Oni su porazgovarali o dostignućima, izazovima i budućim nastojanjima onih koji su još uvek aktivni u borbi za pronalaženje i identifikaciju svih ljudi čija je sudbina još uvek nepoznata, dve decenije nakon završetka rata na Kosovu.
1,641 osoba se i dalje vodi kao nestala nakon rata
Ibrahim Makoli, predstavnik kosovske delegacije u Radnoj grupi za nestala lica, kojom predsedava Međunarodni komitet Crvenog krsta, MKCK, kaže da je u poslednjih 17 godina učestvovao i u uspesima i u neuspesima.
„Imamo i dalje 1,641 osobu koja se vodi kao nestala iz konflikta na Kosovu,” kaže on. „Kada pomislimo na ovu brojku, niko od nas nije srećan procesom, i sve dok se ne pronađe i poslednja osoba, nećemo biti zadovoljni svojim radom.”
Prema Makoliju, MKCK je jedini međunarodni mehanizam koji je okupio predstavnike iz Srbije i sa Kosova da reše pitanje nestalih lica. Radna grupa, koja je počela sa radom 2004. godine, ima za cilj da olakša razmenu informacija o nestalim licima između vlasti u Prištini i Beogradu, naročito o lokacijama potencijalnih grobnih mesta.
Makoli veruje da je, čisto u brojčanom smislu, došlo do napretka u identifikaciji nestalih lica, time što je broj lica koja se vode kao nestala opao sa 6,500 koliko je iznosio nakon rata na 1,641 danas. On napominje da su, iako su duž godina postojale tenzije između delegacija sa Kosova i Srbije, obe strane uspele da ostave neprijateljstva po strani i rade zajedno.
„Radna grupa je osnovana s ciljem da bude izvan uticaja politike. Ovde se bavimo pitanjem nestalih lica, a iako su sastanci bili napeti, uspeli smo da nastavimo bez da direktno budemo pogođeni”, poručuje Makoli. „Naravno, svesni smo da politika pruža informacije o pitanju nestalih lica i da bi političari trebalo da pomognu u potrazi za nestalim licima. U tom pogledu je, Vlada Kosova odigrala važnu ulogu u unapređivanju ovog procesa. “
Međutim, Agron Ljimani, predsednik Udruženja porodica nestalih lica u Maloj Kruši, se ne slaže.
„Nismo zadovoljni kosovskim vlastima,” on izjavljuje za emisiju Život na Kosovu. „Ljudi su dobro obavešteni o onome što se dogodilo u Kruši, puno ljudi je ubijeno u jednom danu, a 68 se i dalje vode kao nestali. Kosovske vlasti nisu zabeležile sve dokaze o masakru u Kruši, a apsurdno je da posle 21 godine, vlasti nisu došle i zvanično sastavile sve podatke o ovom zločinu.”
Ljimani je priznao da je više od 57 ljudi svedočilo pred kosovskim organima posle rata, u vezi sa događajima koji su doveli do ubistva 113 ljudi u selu Mala Kruša. Međutim, prebacivanje odgovornosti za snimanje svedočenja između Misije UN-a na Kosovu, EULEKS-a i kosovskih vlasti onemogućilo je uredno dokumentovanje iskaza očevidaca, rekao je on.
„Nakon 21 godine, preminulo je 18 očevidaca. Značajan broj svedočenja je izgubljen zauvek i iz tog razloga nastavljamo da izražavamo svoje nezadovoljstvo “, kaže Ljimani.
Prema Ljimaniju, 56 Srba odgovornih za masakr u Maloj Kruši identifikovano je po imenu, putem očevidaca. On se nada da će delegacije koje nastave da rade na pitanju nestalih lica dati prednost pronalaženju ovih pojedinaca, kako bi rasvetlili sudbinu 68 ljudi koji se i dalje vode kao nestali iz njegovog sela.
Emisija Život na Kosovu pozvala je Veljka Odalovića, iz srpske delegacije u Radnoj grupi za nestala lica kojom posreduje MKCK, da učestvuje u debati. Odalović je bio jedan od osnivača Socijalističke partije Srbije, SPS, Slobodana Miloševića. Zauzimao je visoke položaje na Kosovu kao deo Miloševićevog režima devedesetih, koji je Albance proterao iz javnih škola i otpustio albanske državne službenike na osnovu njihove nacionalnosti.
Njegov poslednji posao na Kosovu bio je na funkciji šefa prištinskog okruga Republike Srbije 1998. i 1999. godine, a za to vreme je nestala većina lica koja se vode kao nestala. 2004. godine postavljen je na čelu srpskog pododbora za istragu sudbine kidnapovanih, ubijenih i nestalih lica iz rata na Kosovu.
Prema Odaloviću, više od 50 sastanaka Radne grupe pomoglo je da se pronađe 1,600 nestalih lica. Vlada Srbije predala je Radnoj grupi više od 2,500 dokumenata od 2004. godine, kako bi pomogla u identifikaciji lokacija masovnih grobnica u Srbiji, rekao je za BIRN.
„U mojim aktivnostima sam tome pristupio i uzeo to kao ličnu odgovornost, da učinim sve što mogu kako bismo pronašli nestale“, kaže Odalović. „Mislim da nismo završili svoj posao dok ne bude pronađena i poslednja nestala osoba, ali napori koje smo uložili su doneli rezultate. Mehanizam radnih grupa je jedini koji ima kontinuitet i koji funkcioniše bez prekida već 17 godina.”
Odalović je pohvalio napore MKCK-a da pomogne obema delegacijama da prevaziđu političke izazove, što je dovelo do konkretnih rezultata. „U Srbiji smo bili suočeni sa izmeštenim grobnim mestima, u Batajnici i kasnije u Rudnici, gde su tela kosovskih Albanaca pronađena, identifikovana i vraćena članovima porodica na Kosovu“, kaže on. „Bilo je vrlo teško prepoznati da su grobovi premešteni, i bilo je vrlo teško to priznati.”
Kada je od njega zatražen odgovor na pitanje o naporima uloženim da se pronađe Ukšin Hoti, Odalović je napomenuo da je Hoti jedan od najpoznatijih nerešenih slučajeva nestalih lica kojim se bavio.
„Od samog početka mog rada sa kosovskim predstavnicima, slučaj Ukšina Hotija pominje se na gotovo svakom sastanku radne grupe“, kaže on. „Razgovarao sam sa direktorom zatvora u Dubravi i mnogim drugim ljudima koji su bili uključeni u vođenje zatvora. Sve što smo našli je zvanična odluka suda kojom se odobrava njegovo puštanje na slobodu. Potvrđeno mi je da je pušten, ali nakon toga nema ni traga od njega.”
Odalović žali što on i njegov tim nisu uspeli da identifikuju i lociraju Hotija, kaže on. „Imam nula tolerancije za ratne zločine i zločine uopšteno, ne opravdavam nijedan zločin.”
Na Odalovića je izvršen pritisak da odgovori na pitanje o njegovoj ulozi u događajima u vreme kada je bio na čelu prištinskog okruga u državi Srbiji 1990-ih. Vreme koje je proveo u ovoj ulozi se podudaralo sa masakrom u Makovcu aprila 1999. godine, u kome je ubijeno 115 civila i proterivanjem Albanološkog instituta iz prostorija Univerziteta u Prištini.
„Radio sam u civilnim strukturama na Kosovu, a ne u vojnim“, objašnjava on. „Nisam doneo nijednu odluku koja je rezultirala izbacivanjem Albanaca iz svojih domova, škola i univerziteta. Ovo mi omogućava da javno govorim o ovom pitanju, jer tačno znam koje su moje odgovornosti bile u to vreme.”
Prema Odaloviću, nije bio odgovoran za razne masakre koji su se dogodili u opštini Priština tokom njegovog mandata, niti je bio upućen u informacije vezane za delovanje organa za sprovođenje zakona, bezbednost ili vojne akcije u tom području.
Upitan o njegovoj odgovornosti u vezi sa etničkim čišćenjem kosovskih Albanaca, Odalović je odgovorio da veruje da je posao odgovornih, koji ne uključuju njega, da se izvine. Takođe izražava žaljenje zbog nemogućnosti da Kosovo i Srbija rade zajedno na pomirenju nakon rata.
„Žao mi je žrtava, gubitaka, mnogih izgubljenih dragocenih godina u kojima smo mogli da popravimo stvari između Srba i Albanaca”, kaže on. „Umesto toga, smo se udaljili jedni od drugih.”
I Makoli i Odalović se slažu da njihova nastavljena saradnja na identifikaciji nestalih lica još uvek može doneti pozitivne rezultate. „Danas smo u situaciji da su preostali da se reše samo najsloženiji slučajevi”, kaže Makoli. „U prošlosti bi jedna akcija rezultirala identifikacijom na desetine nestalih, ali sada je potrebno da uradimo na desetine stvari da bismo otkrili jedan delić dokaza.”
Odalović se složio i dodao da su se delegacije Kosova i Srbije sada usredsredile na formiranje zajedničkih istražnih timova koji bi vršili pretrage na različitim lokacijama u Srbiji i na Kosovu, idući tragom dokaza otkrivenih tokom njihovih pregovora. Međutim, ovo postaje sve teže za obe strane, rekao je Odalović, bez svedočenja onih odgovornih za nestanke.
„Počinioci su uvek poslednji koji će objasniti šta se dogodilo sa telima”, kaže Odalović. „Ovo je poteškoća sa kojom se suočavaju i Beograd i Priština. Sve što Makoli i ja u ovom trenutku možemo da učinimo je da podelimo informacije sa tužilaštvom, Prištinom i Crvenim krstom.”