Piše: Dragan Radunović, profesor u penziji
Ovde sam rođena, išla u školu, zavolela, udala se, formirala porodicu, kućila do ovoga prokletoga rata. Kao i svi Srbi iz Osojana izbegla, vratila se sa prvom grupom. Teško mi je da govorim o prvim povratničkim danima-o šatorima, jadu i bedi, nemaštini… Ponovo,sve iz početka. Nisam stigla da zapevam, muka je bila moja druga…
Majka mi je umrla mlada, ostavila me je da „držim kuću“-dočekujem i ispraćam mnogo starije od mene. Obolelog oca nisam smela da naljutim, njegov i moj bol morali smo da delimo zajedno. Nisam imala vremena za igru, nisam se družila sa vršnjacima, nisam stigla da, kao sav mladi svet, pogledam „ispod oka“, na svaku moju patnju dodavane su nove nevolje. Bog me svakodnevno iskušavao. Noći su mi bile često nepremostive-šta sutra? Trebalo se spremiti kuću, hraniti porodicu, “čuvati“ stoku, održavati imanje. Živeti…
Neizbrisiv trag ostao je urezan u sećanju dvanaestogodišnje devojčice… Jedno jutro otvorila sam štalu?! Zajecala sam. Nije bilo moje Božure, naše hraniteljke… Odvezali su je i odveli. Na trenutak me obuzela strah, nemo sam drhtala, nisam imala snage da reagujem. Vest je brzo obišla selo. U našu kuću počele su da dolaze komšije kao na „zdravu glavu“. Dočekivala sam i ispraćala… Plakala sam i pominjala Boga. Uvek isto pitanje, bez odgovora-zašto se sve nevolje samo nama dešavaju? Slušala sam priče komšija prijatelja i „vizitara“. Jednoga dan uznemirio me savet komšije.
– Ada, Bogami, taj koji ju je poterao nema ju `de. U `tornik da neko `tidne u Klinu na pazar. Može da bidne da će u tamo suturisat za malo para.
U utorak smo ja i rođak krenuli za Klinu. Obavestili smo policajca koga smo poznavali o namerama da idemo da tražimo našu Božuru. Preko nekakvog drvenog mosta na Drimu ušli smo na pijacu gde je bilo mnogo stoke. Gledala sam i nadala se. U jednom trenutku, neki „žmarci“ su prošli kroz moje telo. Taj osećaj ni danas ne mogu da objasnim. Zaplakala sam. Nisam imala snage da progovorim, da bilo kako reagujem. Ispred mene je stajala ONA. Božura. Na njoj oglav koji smo kupili u Istoku.
Instiktivno sam stezala rođaka za ruku, ne odvajajući pogled od Božure. Ona je zarikala, poznala je prave domaćine. Sa obe ruke sam je zagrlila i dugo ostala u tom polo- žaju. Dok je policija obavljala svoj deo posla, nekoliko puta sam iz straha molila rođaka da je odmah vodimo kući. Lopovi nisu imali mogućnost da reaguju. Vratili smo našu Božuru kući i u nju gledali kao nešto što nema cenu.
Današnje vrednovanje životnih događaja ima drugačiji smisao. Danas je rodbina –„daljni rođaci“, priča o Božuri danas izgleda „seljačka“. Svi zajedno, i stari i mladi, žive mnogo lakše, bez obaveza i odgovornosti, lepše im je i zabavnije. Moral kao složeni oblik društvene svesti postao je individualna kategorija. I ja živim mnogo lakše i zadovoljnije ali nikada ne mogu da zaboravim da smo svi ovdašnji sudbinski i tradicionalno vezani za opanak…
Retko se dešavalo da čovek koji je rođen da puzi može da dobije krila i poleti. Nama, ženama, sudbina je „zapisala“ tugu i patnju. Crne marame su nam odredile da retko zapevamo. Kada vam mladost prođe u patnji i tuzi ostaju trajne posledice; disskushernija, išijalgija, neuralgije (svih vrsta i intenziteta), hipertenzija, pesak i kamenje u bubrezima i još ponegde…
Sve više, kao da se nečega sramimo, gledamo u zemlju, ako pogledamo u nebo, gubimo ravnotežu. Brzo se posvađamo sa komšijama, sa članovima porodice, sami sebe smo nepodnošljivi. Kao da žalimo što nismo uradili za sebe i porodicu mnogo više. Često sebe ubeđujemo da – ovako više ne ide. Sutradan, ista priča i dilema. Nismo li dotakli sudbinsko dno u kome mladi „nemaju uslova za bračnu zajednicu“, stari polako idu putem sa koga povratka nema. Između mladih i starih praznina u kojoj nema razumevanja. Dragi moj narode,neka vam je srećno. Šta-videćemo!?