5 C
Pec
ponedeljak, 19 aprila, 2021

Nenadoknadive rane radnika

Od lakših povreda do sakaćenja, kosovski radnici ostaju na milost i nemilost svojih vlasnika – bez državne podrške i sa bolom i kršenjem njihovih prava tokom celog života.

Halim Kafexholli 

Na preporuku jednog od njegovih rođaka, Emin Ademi je odlučio da promeni radno mesto krajem 2012. godine nakon što je smatrao da je prodavnica nameštaja u kojoj je radio daleko od njegove kuće u selu Košare u opštini Uroševac. 

Sledeće radno odredište 41-godišnjaka bila je fabrika metalnih konstrukcija „Exim Metal” koja se nalazi u selu iz koga je Emin. Tu je počeo da radi nakon usmenog dogovora sa menadžerom ove fabrike, koji mu je tražio ličnu kartu da mu navodno pripremi ugovor, ali to se nije desilo.

Emin je radio kao terenski radnik u ovom preduzeću, u kojem je uglavnom radio sa skelama, kao pomoćnik majstora. Ovo je isti posao koji je obavljao i 7. januara 2013. godine, zajedno sa još nekoliko radnika, kada se, dok je skidao skele oko jednog objekta, okliznuo sa ne toliko velike visine, ali je stepen povrede od ovog pada bio veliki. Emin je slomio karličnu kost leve noge i isprva nije osetio toliko puno ozbiljnost povrede. 

„Rekao sam radnicima ‘samo vi radite, jer nije ništa strašno’, kaže Emin, koji je pozvao svog brata da ga odbaci do bolnice u Uroševcu, za koga kaže da je na svu sreću bio u gradu.

Nakon što nije uspeo da uradi rendgen u bolnici u Uroševcu, Emin je otišao u privatnu ordinaciju da je snimi. Ortoped mu je preporučio da deset dana odleži u krevetu.

„Ali nije bilo uslova da uzmem deset dana”, kaže Emin. 

Sutradan je Emina kući posetio vlasnik kompanije „Exim Metal“ Ahmet Petrova, koji mu je tražio rentgenske snimke kako bi ih dao nekom drugom ortopedu u Uroševcu, koji je Petrovi rekao da je Eminovo stanje teško i da ga treba hitno poslati u Kliničko-univerzitetski centar Kosova, KUCK.

„Ujutru je Ahmet došao i kolima hitne pomoći me je odveo u Prištinu. Rekao je sednem ovde da vidimo da li će odmah da me operišu ili šta. Platio sam 450 evra 3 šrafa, ali su mi stavili samo dva. Platio sam ih iz mog džepa”, kaže on. 

Jedina pomoć koju je Emin dobio od vlasnika kompanije bio je iznos od 100 evra koji mu je Ahmet Petrova ostavio u bolnici nakon što ga je posetio. Emin tvrdi da se vlasnik tako ponašao prema njemu, jer nije imao  ugovor o radu koji je vlasnika obavezao da mu pokrije zdravstvene troškove, kršeći Zakon o radu. Član 60 Zakona o radu navodi da je vlasnik dužan da radniku nadoknadi troškove.

 „On nije bio moj radnik, ako nije imao ugovor, nije moj radnik. Mogao je da dođe, da ugane nogu i doviđenja. Nijednom radniku ne držim skele”, kazao je za BIRN vlasnik kompanije „Exim Metal”, pre nego što je spustio telefon. 

Tri godine pre nego što je Emin povređen, u maju 2016. godine, „Exim Metal“ je otvorio novu liniju za proizvodnju čeličnih cevi, kao dobitnik bespovratnog zajma od 400.000 evra od Kancelarije Evropske unije i Ministarstva trgovine i industrije.

Svečanoj inauguraciji u to vreme prisustvovali su i bivši predsednik Skupštine Kosova, Kadri Veselji i bivša ministarka trgovine i industrije Hikmete Bajrami, koji su otvaranje ove proizvodne linije predstavili kao uspešnu priču. 

Ova fabrika zapošljava 52 radnika, za koje Petrova kaže da imaju ugovore.

Upravo nepostojanje ugovora sprečilo je Emina Ademija da tuži vlasnika kompanije. „Nisam imao ugovor – rekli bi mi tuži ga na sudu, ali i za sud moram da imam neki dokumenat“, kaže Emin.

Ali vršilac dužnosti glavnog inspektora rada, Valjon Ljeci kaže da nedostatak ugovora ne bi trebalo da spreči radnike da podnesu žalbe inspekciji rada. Prema njegovim rečima, IR će biti nemilosrdan prema kompanijama koje krše prava radnika. 

„Tačno je da na proceduralnom nivou time imamo više posla, ali ni u kojem slučaju ne dozvoljava poslodavcu da skine sa sebe odgovornost za nedostatak ugovora, štaviše ovo ga samo tereti još više“, kaže Ljeci.

Samo u prvoj polovini ove godine, prema statističkim podacima IR-a, bila je 61 povreda kojih je Inspektorat svestan, ali  je ovaj broj vrlo mali s obzirom na to da veliki broj tih slučajeva nije prijavljen nijednom nadležnom organu. 

Međutim, statistički je čudno prema Ljeciju je da većina žalbi koje dolaze u Inspektorat rada dolazi iz javnog sektora, 80 procenata pritužbi ili od 2,390 ukupnih žalbi, 1,648 su iz javnog sektora a samo 89 iz privatnog sektora.

Međutim, on kaže da imamo vrlo malo slučajeva žalbi zbog nepostojanja ugovora. To je zato što se radnici plaše odmazde vlasnika privatnih kompanija, ali Ljeci kaže da je to samo strah, jer IR ima politike koje su približene standardima Evropske unije, gde je identitet podnosioca žalbe maksimalno zaštićen. 

Inspekcija ne pruža statistiku o broju zaposlenih bez ugovora, ali predsednik Nezavisnog sindikata privatnog sektora Jusuf Azemi kaže da na Kosovu ima ukupno 150,00 radnika koji rade bez ugovora o radu. Što se tiče broja povređenih radnika, Azemi kaže da, iako nijedna institucija nema tačan broj, prema podacima BSPK dobijenim u regionalnim bolničkim centrima, samo prošle godine je povređeno više od 1,748 radnika. 

„Imali smo slučajeve da sam ja lično posredovao, radnik je pao sa drugog sprata, zadobio povrede, ali nije bilo smrtonosnih povreda, i zamislite iako je lekar predložio najmanje mesec dana bolovanja na bolničkom režimu, sam sam bio prisutan da je četvrtog dana vlasnik kompanije rekao ako hoćeš da dođeš da radiš, u redu, ako ne, onda ti raskidam ugovor o radnom odnosu“, kaže Azemi. 

I izveštaj Svetske banke objavljen 2017. konstatovao je nedostatak ugovora o radnom odnosu, što ukazuje na povrede prava građevinskih radnika. Prema njegovim rečima, oko 52 odsto radnika u građevinskom sektoru radi bez ugovora o radu.

Prema Azemiju, krivac za ovo stanje je i Inspekcija rada, koja po njemu ima uredbu u skladu sa kojom obaveštava kompanije mesec dana pre posete. Koja kompanija zna da će imati posetu i ostavi svoje radnike sve dok se ne završi inspekcija”, dodaje Azemi. „Ovo je masakr svoje vrste”.   

Međutim, glavni inspektor Ljeci to negira, kaže da je to bila praksa pre dve godine projekta Evropske unije gde je IR posećivao kompanije radi procene rizika i prema Ljeciju nema potrebe da se kompanije uhvate nespremne. 

Ali, Ljeci ovu godinu doživljava kao godinu poboljšanja u odnosu na druge godine, jer je u polovini prošle godine bilo 15 smrtno stradalih radnika, a ove godine samo osam od januara – jula.

Do jula ove godine, Inspekcija rada izrekla je 127 novčanih kazni, dok ih je prošle godine bilo 270, uglavnom u građevinskom sektoru. Iako je prema izveštaju IR-a, u prošloj godini izvršeno 9.531 redovna i ponovljena inspekcija.

Dok u vezi sa odsustvom nadoknade štete, glavni inspektor Ljeci kaže da ta nadležnost pripada samo sudu. 

BIRN je podneo zahtev Sudskom savetu Kosova, ali SSK nema konkretne statistike, ali u prvih šest meseci 2019. godine, u svim sudovima Republike Kosovo primljeno je samo šest slučajeva  krivičnog dela „kršenja prava u radnim odnosima ”, od kojih su tri rešena.

Trajne posledice

Tek nakon tri meseca bolničkog režima, Emin je počeo da hoda. Sve ovo vreme se o njemu brinula njegova supruga sa kojom ima troje dece. „Žena je morala da me drži za ruku”, priseća se Emin, koji se zahvaljuje svojoj braći koja žive u Švajcarskoj na svim troškovima oporavka. Oni su finansijski pomogli Eminu za sve tretmane; operaciju, posete lekaru i boravak u banjskom lečilištu. Eminova plata u iznosu od 300 evra nije mu omogućila da pokrije te troškove.

Nakon dve godine, Emin se oporavio i ponovo je krenuo put kompanije „Exim Metal” tražeći od njih da ga vrate na posao. Ovaj put je njegov zahtev bio da radi u fabrici, jer više nije sposoban za teške poslove. No, iako mu je u početku obećano da će biti vraćen na posao,  kompanija je ignorisala njegov zahtev. 

„Govorio je (Ahmet Petrova) ako hoćeš da te uzmem, uzeću te, ali neću da čujem više, nije me uzeo”, kaže Emin. 

BIRN je pokušao da dobije odgovor od vlasnika i zbog ovoga , ali je Petrova stalno govorio da se ne seća.

„Mislim da se uplašio da me uzme – mislio je da kada mi da ugovor, da ću ja odmah da otrčim na sud, i zato me nije uzeo”, kaže Emin. 

Emin već hramlje dok hoda i kaže da prosto više nije sposoban da obavlja teške poslove, ali ima slučajeva kada mora da ih radi kako bi izdržavao svoju petočlanu porodicu. Kada traži posao, obično ne pokazuje stanje svoje leve noge. 

„Sakrivam povredu kada tražim posao. Radio sam malo  u kompaniji Bechtel – Enka, nisam im rekao kakvo mi je stanje”, kaže Emin. Kako se menja vreme, tako oseća bolove u nozi.

Poput Emina, i Haljit Rušiti, 53 godine iz sela Ćirez, Opština Glogovac, povređen je u fabrici gvožđa i nikla ‘Ferronikeli’ u Glogovcu.

Haljit je počeo sa radom 2007. i radio je na trakama za snabdevanje. Međutim 8. marta 2011, tokom nošenja rude, jedna traka je prešla sa jedne strane i dok je Haljit pokušao da skine rudu kako bi izbalansirao pokretnu traku, zaglavila mu se leva ruka zbog čega je izgubio tri prsta te ruke a ostali su mu samo palac i kažiprst. 

„Nisam mogao da je maknem (ruku), jer je ruda kružila non-stop, sve dok traka nije stala nije mogao da mi je odglavi niko, i došli su vulkanizeri i morali su da iseku traku da bi mi izvadili ruku odatle, jer drukčije nije bilo šanse”, kaže on. 

Haljit je hospitalizovan na plastičnoj hirurgiji u prištinskoj bolnici, ali napori lekara da mu spasu prste nisu bili uspešni.

Za razliku od Emina, Haljitu je kompanija pokrila sve troškove, i isplatili su mu i zarade tokom sedam meseci koliko je bio na lečenju. Međutim, osim troškova lečenja, njemu uopšte nije nadoknađena šteta i stepen invalidnosti. Uz to, da je za razliku od Eminovog vlasnika, uprava kompanije Ferronikelli Haljitu promenila radno mesto. Trenutno radi na deponiji kao spoljni izvođač radova kompanije Ferronikel, njegova uloga je da nadgleda radnike na toj deponiji. Ali njegova plata je ostala ista, Haljit, koji živi sam sa suprugom, prima 360 evra mesečno za posao koji obavlja u Ferronikelu.

Naknadu štete ni Haljit nije tražio, jer se uz posredovanje Sindikata Ferronikellija složio da je ne traži, uz dogovor da se povređenom samo promeni radno mesto.

 „Nisam ih tužio na sudu ni ništa, kao što je odlučila kompanija”, kaže Haljit.

Iako je uloga sindikata da štiti prava radnika, Fehmi Nika, – predsednik Nezavisnog sindikata radnika firme Ferronikeli, kaže da se u takvim slučajevima uzima saglasnost od radnika, da li želi da krivično goni kompaniju ili ne. Prema njegovim rečima, najbolje rešenje u ovom slučaju bilo je da se ne goni. 

„Imao je jednogodišnji ugovor, mogao je i da više nema posao. A možda ne bi ni dobio naknadu”, kaže Nika. „Šta si ti mislio, da radniku napraviš štetu?”

I Jusuf Azemi, predsednik Nezavisnog sindikata privatnog sektora kaže da se često dešava upravo ono što je Nika rekao. Po njegovim rečima, slučajevi koji prolaze preko suda podrazumevaju vezu između inspekcije rada i preduzeća. 

Azemi pominje jedan takav slučaj koji se dogodio u Lipljanu, a sa kojim se bavio sindikat na čelu sa Azemijem.  „Imamo radnika koji je potpuno izgubio ruku i odveden je u Dom zdravlja Lipljanu, a odatle je otišao u Kliničko-univerzitetski centar u Prištini, gde je imao hirurški zahvat, i sa KUCK-a je radnik otišao u Beograd i kada je ovaj postupak završen, (vlasnik) je rekao „dođi sad da se dogovorimo”. Kaže mu: Ponudiću ti nekakvu vrstu upravljačkog mesta u kompaniji, stan i kola. Radnik je prihvatio taj sporazum i nakon 5-6 meseci kada mu je istekao ugovor, taj sporazum je pao u vodu“, kaže Azemi, koji dodaje da se slučajevi često gube na sudu jer se u početku namerno tretiraju loše. 

A prema rečima Abedina Hadžiu, potpredsednika Upravnog odbora BSPK-a i nezavisnog Sindikata Ferronikela, Haljit nije bio dovoljno hrabar, ali preporučuje mu da jednog dana traži odštetu, jer kada ode u penziju, mora da ode u invalidsku penziju. 

Na Haljitov zahtev, BIRN nije postavio konkretno pitanje u vezi sa ovim slučajem, ali na pitanje da li se povređenim radnicima daje obeštećenje, uprava kompanije Ferronikeli nije odgovorila. 

Međutim, čak ni važeći zakonski propisi ne predviđaju takve odštete, u prvom stavu člana 60. Zakona o radu poslodavac je dužan samo da osigura nadoknadu troškova.

Ali, što se tiče nadoknade štete, ovaj zakon daje veću prednost poslodavcu, jer član 1 zakona kaže da; ako je zaposleni na poslu ili u vezi sa poslom namerno ili iz potpunog nehata nanese štetu poslodavcu, dužan je da mu nadoknadi štetu.

U slučaju smrti na radnom mestu, prema zakonu o socijalnim šemama koje finansira država, porodica žrtve ima pravo na penziju od 75 evra mesečno.

Pošto zakon ne predviđa situaciju poput one u Haljitovom slučaju, on se i dalje suočava sa fizičkim poteškoćama, jer je gotovo nemoguće obavljati bilo kakav fizički posao, a suočava se i sa bolovima u ruci tokom cele zime. Međutim, srećom u nesreći naziva činjenicu da nema prste leve a ne desne ruke. 

„To što imam desnu ruku, čini zlo upola manjim”, kaže Haljit.

Zaposleni u javnim kompanijama nisu izuzetak

Sa nenadoknađivanjem štete suočio se i pokojni Džafer Musljiu, koji je bio radnik Kosovske elektroenergetske korporacije (KEK). Džafer je zajedno sa svojim bratom Ismajljom počeo da radi u KEK-u 1981. godine. Obojica su radili u termoelektrani Kosovo B. 

Radeći u oba politička sistema, jugoslovenskom i posleratnom, Ismajlj Musljiu, koji je sada u penziji, kaže da su uslovi u KEK-u u predratnim godinama bili mnogo bolji nego sada, a posleratne godine nazvao je godinama degradacije ove korporacije. I upravo je u posleratnim godinama, tačno 2004. godine, pokojni Džafer Musljiu zadobio povredu, od koje je kako kaže njegov brat Ismailj kasnije umro. 

Dok su u korporaciji radnici nosili neke cevi, jedna od njih im je skliznula i udarila Džafera u glavu, zbog čega je bio u komi mesec dana. „I mozak mu je virio iz lobanje”, seća se Ismailj, Džaferov brat. 

Džaferu je trebala jedna godina da se povrati. Dok mu je za medicinske troškove KEK pokrio samo 60 procenata troškova. 

Nakon što je ojačao, Džafer je ponovo počeo sa radom u KEK-u, ali je išao na posao samo sporadično jer je nakon te povrede Džaferu dijagnostifikovan rak jetre.

Prema statističkim podacima koje je BIRN obezbedio od KEK-a, samo u KEK-u je 2004. godine povređeno 380 radnika.  

„Od povrede nije mogao da napreduje, te godine je počeo da radi ali ga je onda uhvatio rak“, priseća se Ismaill Muslliu, koji kaže da mu KEK nije isplatio naknadu ni za povredu niti mu je pomogao finansijski nakon što mu je dijagnostifikovan rak. 

Osim što nije dobio odštetu, za razliku od brata Ismajlja, koji se penzionisao u julu ove godine, i prima 198 evra, Džafer nije uspeo ni da dostigne penziju, pošto je umro u 62. godini života 2014. godine. 

Nakon Džaferove smrti 2014. godine, Ismajlj je podneo zahtev KEK-u da angažuje sina pokojnog brata, ali uprava KEK-a nije razmotrila njegov zahtev. 

Sem nenadoknađivanja povreda, zaposleni u KEK-u se često suočavaju sa nemarom u zdravstvenim nadoknadama. Ova korporacija ima ugovor sa privatnom osiguravajućom kućom Euro Sig, a KEK plaća po 23 evra 50 centi mesečno na ime zdravstvenog osiguranja, ali kada radnici imaju zdravstvenih problema, prvo moraju da plate lekove iz svog džepa. onda im se ti troškovi nadoknađuju, a u nekim slučajevima im se ne nadoknađuju uopšte.

Međutim, prema rečima predsednika Novog sindikata KEK-a Nedžata Lumnice, ova kompanija, osim što kasni, često ne plaća uopšte neke lekove.

„Slučajevi koji uključuju mali iznos.. znaju čak i osiguravajuća društva da se radnici neće žaliti za male iznose, a postoje slučajevi  u kojima im se uopšte ne nadoknađuju troškovi“, kaže Lumnica. Takođe dodaje da se čak i kada se izvrši nadoknada, bankovni transfer naplaćuje radnicima.

Ismailj Musljiu je takođe imao takva iskustva, kaže da je bilo slučajeva kada mnogi lekovi koje je platio nisu nadoknađeni. „Bilo je slučajeva da sam jedan lek platio 30 evra, i samo jednu tabletu 9 evra, a da mi nijednu nisu platili“, kaže Musljiu. 

BIRN je takođe kontaktirao osiguravajuću kompaniju Euro Sig po tom pitanju, ali Ardita Ramadžiku, šef administracije i ljudskih resursa u ovoj kompaniji, kaže da kompanija ne može dati takve informacije, jer se smatra kršenjem privatnosti i poverljivosti otkrivanje informacija bez prethodne saglasnosti KEK-a.

Ali portparol KEK-a, Skender Bucoli, kaže da je to pitanje regulisano i da je KEK najbolji primer poštovanja prava radnika na državnom nivou u smislu naših korporativnih obaveza i odgovornosti. Takođe dodaje da korporacija ima povoljan aranžman za naknadu bolovanja.

Dakle, iako je Zakonom o radu predviđeno 20 dana bolovanja godišnje, gde je poslodavac obavezan da plati 100 odsto plate, KEK plaća samo 60 odsto, dok prema ugovoru KEK-a sa kompanijom Euro Sig, ostatak je dužna da plati ova osiguravajuća kompanija. 

Lumnica, međutim, kaže da to osiguravajuće društvo ne poštuje i da se tih 40 odsto uopšte ne plaća. Prema njegovim rečima, ovaj sporazum između KEK-a i kompanije predstavlja kršenje zakona i postoje slučajevi kada radnici dođu bolesni na posao, jer sa samo 60 odsto plate ne mogu da prežive. 

Lumnica ima odgovor zašto KEK postupa na ovaj način.  „Da radnici ne bi otišli ​​na godišnji odmor bez potrebe, kršenjem zakona žele da evidentiraju još jednu nepravilnost, ne ide tako, jer se nanosi šteta radnicima kojima je posao potreban“, kaže Lumnica. 

Međutim, KEK ne krši zakon samo u tim slučajevima. Jer, po zakonu, radnici koji su ugroženi na radu imaju pravo na 30 dana odmora, što nije slučaj sa radnicima koji su izloženi riziku, bilo u rudnicima ili termocentralama. I ovoj kategoriji pripada samo 20 dana. 

I dok se zakon o radu i dalje krši i institucije i dalje zaostaju, i zbog nedostatka istinske pravne osnove koja predviđa dostojanstveno postupanje prema radnicima koji se suočavaju sa opasnim uslovima rada, Emin će i dalje trpeti povredu za koju niko nije snosio nikakvu odgovornost, a Haljit će nastaviti da radi bez tri prsta ruke kao da se ništa nije dogodilo, a Ismailj će nastaviti da se priseća da je njegov brat stalno izražavao svoje negodovanje  uslovima radnika u KEK-u.

Dok institucije zaostaju na putu zaštite prava radnika, mnogi će radnici hramati, jer njihove povrede ili smrt ostaju samo statistika, uskraćeni pomoći, kako od poslodavca, tako i od države.

Ova publikacija je izrađena uz pomoć Evropske unije. Valdete Osmani ima isključivu odgovornost za sadržinu ove publikacije i ona ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije, BIRN-a ili UNK-a.”

4,039FanovaLajkuj
352PretplatniciPretplatite se

vesti