Besnik Boletini
Nemogućnost prevremenog penzionisanja na Kosovu primorava preko 200 nastavnika sa teškim oboljenjima da ne izostanu iz nastavnog procesa, dovodeći time time do dvostrukih posledica, kako po nastavnike tako i po nastavni proces.
Nastavnik albanskog jezika i književnosti, Emin Pajaziti, prema nastavnom planu i programu za VII razred, počeo je da objašnjava lekciju „konjugacija glagola”. Ali čim je počeo da objašnjava temu, pojavila se njegova prva prepreka. Zbog bolesti ne može da ustane da na tabli napiše naslov lekcije i da ga objasni nekim primerom. Zbog toga je jedan od učenika u razredu ustao i napisao ga umesto njega.
Za nastavnika Emina koji drži nastavu u osnovnoj školi „Vëllezërit Frashëri” u selu Čubrelj u Srbici, ovo je postalo uobičajeno za svaki radni dan.
On boluje od bolesti nervnog sistema koja mu je paralizovala levu nogu. Pajaziti koji je već napunio 60 godina, kaže da radi kao nastavnik već 27 godina. Ali poslednjih godina, kaže, one su postale noćna mora za njega. 2014. godine je počeo da ima poteškoće u hodu, ali mu je 2016. godine noga potpuno paralizovana.
Iako je štake naslonio na svoj sto, ne može se sam kretati, treba mu pratilac za svaki pokret.
Pajaziti kaže da njegovo zdravstveno stanje u velikoj meri utiče na njegov rad kao nastavnika. Kaže da je zbog teških socijalnih uslova prisiljen da radi u ovakvom stanju.
Prema važećem zakonodavstvu, on mora ili nastaviti sa radom ili prekinuti i primati invalidsku penziju od 90 evra mesečno, pod uslovom da Lekarska komisija Ministarstva rada i socijalne zaštite proceni da je 100% radno nesposoban. Na Kosovu ne postoji pravna infrastruktura koja uređuje prevremeno penzionisanje nastavnika usled teških oboljenja. Njihovu situaciju dodatno otežava činjenica da se Zakon o zdravstvenom osiguranju ne sprovodi.
U sličnoj situaciji kao i Pajaziti, nalazi se još 216 nastavnika na preduniverzitetskom nivou na celom Kosovu, koji sa puno poteškoća obavljaju svoj posao.
Ovaj broj se beleži među više od 23.000 nastavnika i računa se da se bazira na izveštaju o statistikama obrazovanja na Kosovu koji je MONT objavio za 2018/2019. godinu.
Ni Ministarstvo obrazovanja ni SBASHK nemaju podatke o broju nastavnika sa teškim zdravstvenim problemima, niti su ih do sada imale opštinske direkcije za obrazovanje (ODO). Stoga je BIRN u sklopu ovog istraživanja zatražio od svih opština da mu dostave ove podatke.
Prema
prikupljenim podacima, opština sa najviše nastavnika sa teškim oboljenjima je
Priština sa 58 slučajeva, za kojom sledi Uroševac sa 16, Prizren sa 15,
Gnjilane sa 14 i tako dalje. Dužina rada ovih nastavnika u ovom stanju u rasponu je od 1 do 7 godina.
Među njima je i Emin Pajaziti. Kaže nam da mu supruga pomaže da se obuče, sin
ga ujutru dovozi do škole, a tokom nastave ga od razreda do razreda odvode
tehničko osoblje škole, direktor ili kolege. Na kraju radnog vremena, jedan od
gore navedenih ga odvozi njegovoj kući u Čubrelju.
„Da kolektiv nije tako dobar, ne bih mogao da nastavim sa radom u ovakvom stanju. Da sam bio u nekoj drugoj školi, sada bih već bio na socijalnoj pomoći“, kaže Pajaziti.
Kaže da je umoran od ove rutine i da je maltretiranje nastaviti sa radom u ovakvom zdravstvenom stanju.
„Verujte mi da ne bih radio, ali je moja ekonomska situacija teška. Žao mi je kolektiva, direktora, učenika zbog situacije u kojoj se nalazim“, kaže Pajaziti.
Kaže da zbog svog zdravstvenog stanja ne može da bude efikasan u nastavi kao što je to bio slučaj u godinama kad nije imao ovu bolest..
„Sada jednu rečenicu ne mogu da završim kako treba. Dakle, ostaje nedovršena. Ne znam šta je teže. Ne dopada mi se ovaj rad. Ne dopada mi se [ova] nastava”, rekao je nastavnik Emin.
„Na primer, kada smo kod dugih rečenica koje imamo na albanskom jeziku, učenik napiše rečenicu sa puno grešaka, i šta mu sedeći možeš reći, da je loše napisao, da uradi ovako ili onako. Ovo nije posao, ali me je teška socijalna situacija na to primorala da nastavim da radim u ovom stanju”.
Fljorim Rustemi, direktor ove škole, kaže da ga ovaj slučaj dovodi u težak položaj. Kaže da je obavestio ODO u Srbici o stanju ovog nastavnika a preko njih i Ministarstvo obrazovanja, ali mu je rečeno da ne postoji zakon koji bi mu omogućio da se prevremeno penzioniše zbog svog zdravstvenog stanja. Rustemi kaže da nastavnik nastavlja da radi kako može, sa puno poteškoća i izražava zabrinutost zbog kvaliteta nastave.
„Nastava
nije kako treba, ne može da drži nastavu kako treba, ali ni učenik od njega ne
može da nauči”, kaže Rustemi.
Sadašnji pravni okvir
Prema Zakonu o penzijskim sistemima koje finansira država, pravo na radnu invalidsku penziju priznaje se i svim sadašnjim zaposlenima kod kojih nastupi potpuna radna nesposobnost, kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti. Visina radne invalidske penzije jednaka je bazičnoj starosnoj penziji, koja trenutno iznosi 90 evra.
Ali da bi se kvalifikovao za invalidsku penziju, zaposleni mora biti 100% radno nesposoban. Ovim zakonom nije predviđena invalidska penzija za zaposlene za koje se procenjuje da su radno nesposobni manje od 100 procenata. Na primer, neko za koga se procenjuje da je 60, 70, 80 procenata radno nesposoban, mora da nastavi da radi kako može ili da napusti svoj posao.
Bahri Džaferi, šef Odeljenja za penzije Ministarstva rada i socijalne zaštite, kaže da trenutno ne postoji klasifikacija invaliditeta i da se zato „radi na klasifikaciji invaliditeta u nacrtu zakona za ovu kategoriju osoba”.
Prema članu 31. Zakona o preduniverzitetskom obrazovanju, nastavnici su profesionalni javni službenici koji obavljaju dužnosti u obrazovnim i nastavnim ustanovama prema važećem zakonodavstvu i ispunjavaju neophodne uslove predviđene ovim zakonom za kvalifikaciju i licenciranje.
Sa druge strane, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu definiše periodičnu kontrolu nastavnika, radi provere njihovih zdravstvenih parametara i eventualnog otkrivanja bilo koje bolesti u ranoj fazi.
U skladu sa članom 22. stav 1. ovog zakona, poslodavac je dužan da svim zaposlenima obezbedi lekarske preglede u licenciranim zdravstvenim ustanovama. Dok se u tački 2. navodi da je poslodavac dužan da sve zaposlene pošalje na lekarski pregled najmanje jednom u tri godine.
Ali do sada nastavnici nikada nisu upućivani na takve preglede. Svi zaposleni na Kosovu trebalo bi da obave ove preglede na Institutu za medicinu rada.
Ljuan Nagavci direktor ovog Instituta, izjavio je za BIRN da do sada „nije evidentiran nijedan prosvetni radnik koji je došao u ovaj institut radi procene njegovog zdravstvenog stanja ili radne sposobnosti”.
Prava na bolovanje uređena su Zakonom o radu. Prema članu 59 ovog zakona, zaposleni u slučaju bolesti ima pravo na bolovanje do 20 radnih dana u roku od jedne godine sa 100% nadoknadom zarade. Zaposleni takođe ima pravo na naknadu od 70% zarade u periodu od 10 do 90 dana. Nakon ovog perioda, nastavnici sa teškim zdravstvenim problemima imaju dve mogućnosti: Da nastave da rade kako mogu, ili da ostave posao i time se kvalifikuju za invalidsku penziju, ako se proceni da su 100 % radno nesposobni.
Mirvete Gaši nastavnica u Gimnaziji „Gjin Gazulli” u Prištini, ne prihvata ovu penziju.
Gaši već 20 godina predaje predmete Ekonomija i preduzetništvo i Upravljanje projektima. Ona se suočava sa multiplom sklerozom koja joj je napala noge i iz tog razloga koristi invalidska kolica.
Njeni zdravstveni problemi počeli su već 2010. godine, ali u poslednje dve godine, kako kaže, njeno stanje se dalje pogoršalo.
Nastavnica kaže da joj je stalno potrebna pomoć jedne osobe, i kod kuće i u školi.
„Putujem
svakog dana, škola mi je daleko oko 5-6 kilometara. Suprug me prati do razreda,
smeštajući me ovde ispred mog radnog stola”, kaže Gaši.
„Dođe da me pokupi, nakon što se nastava završi”, kaže ona.
Ona kaže da joj je kad je bila prisiljena da koristi invalidska kolica bilo veoma teško i pomislila je da ostavi posao, jer nije mogla ni da zamisli da drži učenicima nastavu u tom stanju. Ali s vremenom, kaže, se pomirila sa svojom situacijom i da su učenici imali razumevanje i primili su je normalno, uprkos tome što je u invalidskim kolicima.
Nastavnica Gaši kaže da su njeni predmeti uglavnom teorijske prirode i da nema potrebe da piše na tabli ili koristi opremu. Ona nam kaže da predaje samo u jednoj učionici i da se učenici menjaju kada imaju časove sa njom. Ovaj sistem se kaže primenjuje u ovoj gimnaziji, gde učenici menjaju učionice, u zavisnosti od nastavnog časa.
„To je za mene bilo veoma dobrodošlo, jer u suprotnom ne bih mogla da idem od razreda do razreda. Direktorka mi je omogućila da dobijem kabinet na prvom spratu, imala je razumevanja, kao i celo osoblje. Ali niko ne može nadomestiti moje probleme “, kaže ona.
Profesorica Mirvete kaže da svoj posao radi voljno uprkos tome što je u invalidskim kolicima, ali takođe navodi i izazove sa kojima se suočava.
„Moj muž radi u privatnom sektoru sa klijentima i ponekad mora da ostavi svoj posao da bi me dovezao u školu ili pokupio“, kaže ona.
Posao joj je važan kako bi bila što aktivnija, ali kaže i da je nužan jer ima troje dece, od kojih dvoje studenata i jednu srednjoškolku.
49-godišnjakinja izražava zabrinutost što vremenom bolest može napredovati i može joj otežati zdravstveno stanje i sprečiti je da ide na posao. Iz tog razloga kaže da bi za nju mogućnost prevremenog penzionisanja bila veoma dobrodošla.
„Bilo bi vrlo dobro da se ovo pitanje uredi zakonom. Inače, sa trenutnom penzijom, pristajem da nastavim sa radom“, kaže ona.
Među nastavnicima sa teškim oboljenjima i koji imaju poteškoće u obavljanju posla nalaze se i oni oboleli od raka. Oni moraju primati odgovarajuće medicinske terapije i nastaviti da rade u isto vreme.
Prevremena penzija sa 75 procenata osnovice zarade
Predsednik Ujedinjenog sindikata obrazovanja, nauke i kulture (SBASHK) Rahman Jašari kaže da su od kada je MONT-om rukovodio Arsim Bajrami, ali i Šućri Bitići, tražili da se prikupe podaci o broju nastavnika koji su u lošem zdravstvenom stanju i da se pronađe zakonsko rešenje za ove slučajeve
„Oni su rado prihvatili ovu ideju i čak su rekli da su i oni imali istu ideju da se vidi šta da se uradi sa bolesnim nastavnicima, ali do sada nisu ništa učinili”, kaže Jašari.
Kaže da je moguće da se ti nastavnici otpuste sa posla, da im se zagarantuje penzija od 75 odsto osnovice zarade, dok bi preostalih 25 odsto bilo posvećeno nastavnicima pripravnicima, koje bi po njegovom mišljenju trebalo zaposliti umesto njih.
„Nije humano ostaviti ovako ove ljude obolele od teških bolesti, koji dolaze u školu u takvom stanju, trbuhom za kruhom, da bi izdržavali sebe i svoju decu”, kaže Jašari.
Glavni sindikalista Jašari ističe da ti nastavnici ponekad idu u sindikate i objašnjavaju istorijat bolesti i borbu koju imaju sa bolešću i izražavaju razočaranje državom, jer su očekivali da se i za njih nešto učini. Kaže da je trebalo da im olakšaju borbu protiv bolesti, a ne da ih obavezuju da u takvom stanju još i dolaze u školu.
„Jedini način je da se to pitanje uredi zakonom i da više ne budu uključeni u nastavni proces”, kaže Jašari.
Zakonsko rešavanje ovog pitanja traži i zaštitnik građana. U pismenom odgovoru, Kancelarija ombudsmana kaže da se ovo pitanje može urediti izmenom i dopunom Zakona o radu, odredbom o prevremenom penzionisanju, koja bi se mogla odraziti na izmenu i dopunu Opšteg kolektivnog sporazuma Kosova, kolektivnog ugovora i ugovora o zasnivanju radnog odnosa nastavnika.
Prema novom zakonu o zaradama, osnovica zarade nastavnika osnovne škole (6-9. razreda) iznosi 585 evra. Kada bi se zakonski uredilo da nastavnici sa teškim zdravstvenim problemima odu u penziju sa 70 odsto osnovice zarade, njihova bi invalidska penzija iznosila 409 evra mesečno. Ako proračunamo ovaj iznos sa trenutnim brojem nastavnika sa teškim zdravstvenim problemima (216), ispada da bi njihovo rano penzionisanje zbog invaliditeta koštalo državu 88 hiljada 344 evra mesečno. Sa druge strane, samo za 2019. godinu, Vlada Kosova je izdvojila za oblast obrazovanja 345 miliona 200 hiljada evra.
Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnologije (MONT) kaže da su posvećeni rešavanju ovih slučajeva. Kancelarija za informisanje ovog ministarstva saopštila je da je bivši ministar Bitići zatražio od nadležnih ministarstava da to pitanje zakonski urede.
„MONT je takođe u posebnom grantu za obrazovanje za 2020/21. predvideo budžet za ovo pitanje, ali ovo nije prošlo, u nedostatku budžetskih sredstava”, stoji između ostalog u odgovoru.
BIRN je zatražio da sazna da li su ti zahtevi bili u pismenoj formi, i ako jesu, kojim ministarstvima su upućeni, koji su njihovi odgovori i tražio je pristup bilo kojem od njih. Ali do sada odgovora nije bilo. Čak smo i na gore pomenuti odgovor morali da čekamo mesec dana, neprestano insistirajući da dobijemo odgovor od ovog ministarstva.
Regionalan problem?
Ni u zemljama u regionu ne postoji poseban zakonski propis samo za nastavnike, ali u slučajevima teških bolesti donosi se odluka o prevremenom invalidskom penzionisanju nastavnika. Za razliku od Kosova, invalidska penzija je veća. Pored toga, građani zemalja u regionu imaju zdravstveno osiguranje koje im pomaže finansijski u lečenju ovih bolesti.
Albansko Ministarstvo obrazovanja, sporta i mladih u odgovoru BIRN-u kaže da u Albaniji nema posebne penzije za nastavnike sa teškim oboljenjima. Ali u slučajevima bolesti, bolovanje im se plaća do šest meseci. Kada nastavnik i dalje nailazi na poteškoće da radi zbog zdravstvenog stanja i posle ovog perioda, on ili ona dobija prevremenu invalidsku penziju.
Džoana Kodžaj iz Albanskog instituta za socijalno osiguranje kaže da visina invalidske penzije varira od slučaja do slučaja, u zavisnosti od toga koliko je godina radnik radio i koliko je doprineo penzijskom planu. Prema njenim rečima, u proseku nastavnik prima oko 123 evra mesečno na ime invalidske penzije.
Rok Đoljaj, savetnik Ministarstva prosvete u Crnoj Gori, rekao je za BIRN da u slučajevima kada nastavnici imaju teška oboljenja i o tome posvedoče lekarske komisije, oni odlaze u prevremenu invalidsku penziju. On kaže da je u tim slučajevima invalidska penzija oko 130 evra mesečno ili 35 odsto osnovice zarade.
Safet Neziri savetnik za obrazovnu politiku u Ministarstvu prosvete Severne Makedonije, kaže da se u zavisnosti od lekarske procene donosi odluka o prevremenom penzionisanju nastavnika.
„Imali smo slučajeva u kojima smo dobili instrukcije da nastavnik ne može da drži više od deset časova nedeljno, od ukupno 20 časova. U težim zdravstvenim slučajevima, postojale su preporuke (odluka) za prevremeni odlazak u invalidsku penziju “, kaže Neziri.
Prema Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje Severne Makedonije, prosečna invalidska penzija iznosi oko 213 evra. Što znači da invalidska penzija nastavnika osnovne škole iznosi 60 procenata osnovice njegove zarade, što je 352 evra.
Amet Dauti, savetnik Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje Severne Makedonije, rekao je za BIRN da se u obračunavanju invalidskih penzija uzima u obzir radni staž i visina zarade zaposlenih.
On kaže da je invalidnost do 50 odsto ocenjena kao radna nesposobnost, a preko 51 odsto kao opšti invaliditet.
„Na osnovu procenta invalidnosti, dužine radnog staža, visine penzije (prilikom obračuna penzije), podnosilac zahteva za invalidsku penziju polaže pravo na dodatnih 10-20 posto“, kaže Dauti
Dvostruke posledice
Haljim Hiseni, poznavalac oblasti obrazovanja, kaže da su zbog nedostatka pravne osnove, nastavnici u teškom položaju, pošto da bi obezbedili svoju egzistenciju moraju da idu i drže nastavu sa učenicima. Kaže da nastavnici koji su u ovom stanju nemaju kompetencije, sposobnosti i mogućnost da odgovore ciljevima koje savremeni nastavni programi zahtevaju.
Hiseni kaže da su u ovoj situaciji žrtve sa najvećim posledicama zapravo učenici, jer se radi o periodu kada je dečiji razvoj vrlo dinamičan i osetljiv.
„Sveukupni razvojni proces ove dece se obustavlja i ovde mislim na fizički, mentalni, emocionalni, socijalni, moralni razvoj. Potpuno se napada njihova ličnost. Posledice su nepopravljive”, kaže Hiseni.
On kaže da ako jedan nastavnik u proseku ima 25 učenika po razredu, u slučajevima kada nastavnik već duže vreme ima ozbiljnih zdravstvenih problema, ovo utiče da se na hiljade učenika omete u njihovom razvoju.
Nastavnik Fadilj Curi takođe tvrdi da njegov učinak nije dobar i da to utiče na učenike. On je nastavnik albanskog jezika i književnosti u školi „Ilaz Thaçi” u Opštini Elez Han. Ističe da često mora da prekida časove zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.
Na dan kada ga je BIRN-ov tim posetio, on je učenicima šestih razreda objašnjavao lekciju o eseju a prethodno im je proverio domaći zadatak u vezi sa nastavnom jedinicom, kako se piše biografija i autobiografija.
„Zanimljivo je ući u učionicu sa puno volje, ali zdravstveno stanje ti se menja iz časa u čas”, kaže on.
Nastavnik Curi ima 60 godina i boluje od dijabetesa, a kaže da u poslednje vreme ima problema sa nogama i očima. Kaže da je imao i hirurški zahvat na očima. Posao nastavnika obavlja već 20 godina i kaže da je sa puno volje obavljao ovo zanimanje, koje smatra misijom, ali već dve godine kaže da mu je volja opala..
„S vremena na vreme moje se stanje pogorša, to se može dogoditi u učionici, na stepeništu ili negde drugde u školi. Ovo me najviše zabrinjava, jer sebi izgledam nesposoban da predajem. Čini mi se da zabušavam”, kaže Curi.
Kaže da ih je zdravstveno stanje u kome se nalaze on i njegove kolege na Kosovu dovelo u težak položaj, jer su došli u situaciju da ne znaju šta da rade, da li da napuste prosvetu ili da nastave.
Fadilj Curi kaže da ima trenutaka kada se oseća dobro, ali se njegovo zdravlje ubrzo pogorša i mora da napusti čas, ode u kupatilo da se osveži i vrati se na čas.
„U puno slučajeva nisam svoj, izgubim se. Jednom se desilo da sam nakon ovakve situacije otišao u drugi razred umesto da se vratim u svoj. Ovo je još i najlakši slučaj, ima i gorih. Ima slučajeva kada ne mogu da ustanem od stola ili postanem jako nervozan sa učenicima“, kaže Curi.
Kaže da je kada je lošeg zdravstvenog stanja dekoncentrisan, ali misli da učini suprotno od onoga što je toliko voleo, da napusti posao nastavnika.
Direktor ove škole, Nazim Ljači kaže da je teško upravljati slučajevima kada postoje nastavnici sa bolestima i da to utiče na učenike.
„Nastavnik Fadilj je i odsutan zbog svog zdravstvenog stanja. Ako posmatramo izostanke u toku godine, ispostavi se da ih ima poprilično puno. U tim slučajevima moram poslati drugog nastavnika koji je slobodan da ga zameni. „Na primer, nastavnik pred učenicima želi da objasni, ali situacija se pogorša, zatim staje 10-15 minuta. Samo oni koji su to videli znaju kako učenici reaguju i doživljavaju ovu situaciju “, kaže Ljači.
U slučajevima kada imaju nastavnike sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, svi direktori škola, ali i ODO, nalaze se u istoj nevolji. Kažu da je za ove nastavnike potrebno doneti zakonsko rešenje.
Uzimajući u obzir da ne postoji zakonski propis o ovom pitanju i da postoje brojni slučajevi teško bolesnih nastavnika u prištinskim školama, ODO Prištine je već pokrenuo izmenu uredbe na opštinskom nivou kako bi podržali ove slučajeve prevremenim penzionisanjem. Korisnici će biti svi nastavnici preko 60 godina starosti. Oni će primati 70 procenata zarade dok ne napune 65 godina.
Špresa Šalja, direktor ODO u Prištini, kaže da su česti zahtevi nastavnika koji imaju ozbiljne zdravstvene probleme da se za njih pronađe rešenje, jer imaju mnogo poteškoća u obavljanju posla.
Ona kaže da u tim slučajevima ne mogu zaposliti drugog nastavnika koji bi obavljao dva posla. Šalja kaže da imaju memorandum o saradnji sa Pedagoškim fakultetom UP-a i u takvim slučajevima ih podržavaju apsolventima koji dolaze i odmenjuju nastavnika koji je bolestan.
„Ima nastavnika koji bi dobrovoljno napustili svoj posao, ali je poznato da njihove bolesti, posebno one zloćudne, nose sa sobom velike troškove i ne mogu da pokriju troškove terapije”, kaže Šalja.
U trenutnoj situaciji, nastavnici poput Mirvete, Fadilja i Emina moraju ili da nastave da rade sa brojnim mukama, poteškoćama i preprekama, ili moraju da ga ostave.
Oni traže od Ministarstva obrazovanja da njima i drugim nastavnicima koji su lošeg zdravstvenog stanja omoguće prevremenu, dostojanstvenu penziju kako bi odustali od nastave.
„Prihvatio bih bilo koje rešenje koje bi bilo doneto i pustio bih da na moje mesto dođe onaj koji ispunjava dužnosti. Ja ne mogu. Nisam [više] u stanju“ kaže na kraju Emin Pajaziti.
“Ova publikacija je izrađena uz pomoć Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost Besnik Boletini i ni na koji način se ne može smatrati kao stav Evropske unije ili BIRN-a I UNK-a”