13 C
Pec
ponedeljak, 10 maja, 2021

Odgovornost

Koliko ste ljudi danas videli bez maske ili sa maskom koja prekriva samo usta ili visi ispod brade? Da li ste poštovali dva metra rastojanja u samoposluzi? Da li ste oprali ruke kako treba čim ste ušli u kuću? Da li ste odgovorni prema sebi u svojoj pandemijskoj svakodnevici i podjednako važno, da li ste odgovorni prema drugima, pita u autorskom tekstu Nenad Šebek, dugogodišnji novinar, konsultant za medije i građansko društvo.

“Nama Srbima je uvek neko drugi kriv. Ako već ne možemo da se na neku istoričesku zaferu izvadimo, će izmišljamo i nečastifu ujdurmu samo da se opravdamo.”*  

Odgovornost je reč stranog porekla, imenica ženskog roda (što je već samo po sebi sumnjiva rabota) za koju se ne zna ni kako ni kada je tačno ušla u srpski jezik, ali je veoma verovatno da je njeno ubacivanje u živote i ponašanje naroda serBskog još jedan perfidni pokušaj masonsko-vatikansko-soroševske zavere protiv Srba, Srpkinja i SrBčadi ma gde se nalazili u vaseljeni. Srećom, bar za sada, nema naučnih dokaza da je ta reč, odgovornost, na bilo koji način i zaživela među Srbima, osim možda kod onih petokolonaša, narodnh neprijatelja i stranih plaćenika koji su svakodnevno u dosluhu sa zlobnicima u Vašingtonu, Briselu i znasevećgde. Za njih se pouzdano zna da svakog jutra pre prve kafe, najmanje dva sata posvete smišljanju novih ujdurmi ne bi li napakostili narodu serBskom i da, ako je ikako moguće, pritom unište još i ćirilicu i svetosavlje. Neki lingvisti tvrde da su i u okolini prostora na kojima žive Srbi, Srpkinje i SrBčad, isti i slični neprijatelji uložili napore da i tamo uvedu tu reč, odgovornost, ali – srećom – bez većih uspeha. Što je, svakako, još jedan dokaz o prosvetiteljskoj ulozi naroda nebeskog.  

Dosta šale, stvar je ozbiljna, a pandemija traje decenijama. Vakcine nema niti će je ikada biti. Lek postoji, ali da bismo ga primenili, moramo osećati obavezu, tj. odgovornost prema samome sebi i svima oko nas. Vrzino kolo? Moraš imati osećanje odgovornosti ne bi li bio odgovoran?

  Kao klinac sam bio strašno prgav i skoro svakoga dana dolazio kući razbarušen i pocepane odeće. Pitala bi me majka: „Šta bi?“, a ja bih zaređao: te ovaj je bio kriv, te onaj je bio kriv, pa sam, eto, morao da se potučem. Nakon par sedmica, majka bi me je u kuhinji (gde bi se drugde vodili ozbiljni razgovori) priupitala: “Pa da li je zaista moguće da si se deset puta potukao i da je svaki put uvek bio neko drugi kriv? Da li si ti, možda, makar jednom bio kriv?” Kao iz topa bih odgovarao: “Nisam mama, časna reč!” Prošlo je nekoliko godina dok nisam shvatio, pa još nekoliko dok nisam neki nauk izvukao. Pa još i više godina dok naučeno nisam počeo i da primenjujem u životu. Da nije uvek neko drugi kriv i da moram da preuzmem odgovornost za svoje postupke, bili oni dobri ili ne.

E sad, krivica i odgovornost nisu jedno te isto, mada su veoma slični pojmovi i zajedničko im je da bi trebalo da imaju posledice. Pozitivan primer odgovornosti može biti i nagrađen, a negativan može imati epilog i na sudu, baš kao što je slučaj i sa krivicom ako je zakonom sankcionisana. Ako tih posledica nema, zatajila je nečija odgovornost. Da stvar nije jednostavna, vidi se i po tome što u pravopisnim i inim rečnicima na mojim policama nema definicije reči odgovornost. Pretraga po internetu najpre vodi do Wikipedije koju izrazito ne volim da koristim kao referencu i, vaistinu, prva definicija na https://sr.wikipedia.org/wiki/Odgovornost vodi na stranputicu i kaže: „Reč „odgovornost” dolazi od reči „odgovarati”, to jest „govoriti”, što pretpostavlja da je odgovorna osoba ona koja treba da odgovori na neko prethodno postavljeno pitanje”. No, par redova niže nailazimo ipak na suštinu: “Pojam odgovornosti podrazumeva svestan odnos čoveka prema društvenim vrednostima koje poseduje svako društvo i bez kojih ono, kao organizovana ljudska zajednica, ne može postojati.”

  E sad, kakva je to ljudska zajednica u kojoj mi živimo, kakve su društvene vrednosti i ima li tu uopšte prostora za odgovornost? I vrapci su do sada naučili da u vreme pandemije pravilno nošenje ispravne maske i razdaljina pomažu da zaštitimo sebe od drugih, a i druge od sebe. Koliko ste ljudi danas videli bez maske ili sa maskom koja prekriva samo usta ili visi ispod brade? Da li ste poštovali dva metra rastojanja u samoposluzi? Da li ste oprali ruke kako treba čim ste ušli u kuću? Da li ste odgovorni prema sebi u svojoj pandemijskoj svakodnevici i podjednako važno, da li ste odgovorni prema drugima? Da li ste nekom ko je bio neodgovoran prema vama i “zalepio” se za vas ljubazno skrenuli pažnju da drži razdaljinu ili mu pak prepustili svoje mesto u redu iako dotična osoba pojma nema šta je to odgovornost?  

A sada malo šire, hajde da pogledam svoje dvorište, novinarsko. Neću o tabloidima jer rekoh da ću o dvorištu, a ne đubrištu na kojem leže i brojne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Da krenem, recimo, od kuće u kojoj sam ponikao i zanat ispekao, nekadašnjeg RTB-a, a danas RTS-a. Kao javni servis koji se reklamira kao “pravo građana da znaju sve” i čiji rad svakog meseca uredno plaćam, da li me on zaista obaveštava o onome što mi oči vide, a uši čuju? Jok vala, uredno izveštava onako kako vlast voli da se izveštava. Da li postoji regulatorno telo koje bi trebalo da se postara o tome da javni servis zaista zastupa i štiti javni interes, a ne želju vlasti i da poštuje svoje zakonom uređene obaveze? Postoji. Radi li taj REM ono što mu je posao? Jok vala. Ko je među članovima pocrveneo zato što čak nisu izglasali ni da se glavni javni promoteri nasilja i vulgarnosti u Srbiji, takozvani “rijaliti programi” ne emituju pre 11 uveče?  

Postoji li sličan javni servis na Kosovu i slično regulatorno telo? Postoji. Da li se neko iz tog tela oglasio povodom nimalo bezazlenih laži izrečenih na javnom servisu RTK o radu nevladine organizacije “Aktiv” iz Mitrovice koja je od javnog servisa zatražila objavljivanje demantija, a od regulatornog tela da se pobrine da se ova zakonska obaveza ispuni? Jok vala.   Da li je u Srbiji iko odgovarao za slavljenje i državno uhlebljenje za pravosnažno osuđene ratne zločince? Jok vala.

Da li je neki medij odgovarao zbog toga što ratnim zločincima proglašava kosovske lidere kojima suđenje tek predstoji, a u azbuci novinarstva (i prava) piše da je lice optuženo za zločine samo osumnjičeno dok se ne stigne do pravosnažne presude? Jok vala. Da li se neki kosovski medij zacrveneo zato što je sve „svoje“ unapred proglasio nevinim? Ne, da ja znam. Da li se iko stidi zbog toga što su svi „naši“ – ko god da je ovde „mi“ – po definiciji nevini, a svi „njihovi“, naravno, krivi?

  Da li neko u Srbiji ili na Kosovu pamti premijera, predsednika, ministra, državnog sekretara koji ili koja je rekao/rekla „odgovoran/na sam“ za neuspeh ovaj ili onaj? Da se razumemo, nije ovo samo naša balkanska prokletinja. Karol Tavris i Eliot Aronson u sjajnoj knjizi „Greške su se dogodile“** konstatuju da je poslednji američki predsednik koji je javno priznao da je ON pogrešio, a ne da se „greška dogodila“ bio Džon Kenedi nakon debakla u Zalivu svinja na Kubi. A tome ima više od pola veka.

  Odavno tvrdim da bi narodima na Balkanu procvetale ruže kada bi onu energiju i količinu vremena koje utroše na to da objasne zašto nešto nije (ili kasni, ili je propalo ili je neuspešno) usmerili ka tome da se nešto završi, da uspe, da ne propadne. Pa umesto da krivimo i odgovornost prebacujemo na nekog drugog, podmetnemo svoja leđa i sredimo svoje dvorište pre nego što se zagledamo u tuđe. No, za tako nešto, valjalo bi da se svako od nas pozabavi najpre svojom, pa onda i kolektivnom odgovornošću. Pre nego što svoje dvorište uredimo, nemamo nikakvo pravo da zavirujemo u tuđe.

  I kada sam ovaj tekst počeo počeo citatom iz „Zlatnog runa“, da tako i završim.  

“Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament.“**** (Borislav Pekić, “Zlatno runo” I tom, Gazda Simeon Njegovan, str. 152, SVJETLOST, Sarajevo, 1990.)
** https://books.google.rs/books/about/Mistakes_Were_Made_but_Not_by_Me_Third_E.html?id=vZkGNIpAsTEC&printsec=frontcover&source=kp_read_button&redir_esc=y#v=onepage&q&f=false
*** (Borislav Pekić, “Zlatno runo”, I tom, “Glasovi Njegovan Turjaških, str. 86, SVJETLOST, Sarajevo, 1990)

Otvoreni i dinamični prostor za diskusiju, unutar srpske i između srpske i ostalih zajednica na Kosovu, uticanje na bolje razumevanje i unapređenje pozicije srpske zajednice je cilj projekta Kosovske fondacije za otvoreno društvo (KFOS) „Demokratija, otvorenost i perspektiva srpske zajednice na Kosovu“ – OPEN. Deo ovog projekta je i ciklus tekstova OP-ED formata koje pišu upućeni u aktuelne društveno-političke teme i procese. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo, RTV Kim, niti NVO Aktiv čiji je doprinos tekst Nenada Šebeka.

KFOS realizuje ovaj projekat u saradnji i partnerstvu sa devet srpskih NVO i medija sa Kosova: Medija centar u ČaglaviciCrno beli svetForum za razvoj i multietničku saradnjuNova društvena inicijativaNVO AktivCentar za prava manjinskih zajednicaInstitut za teritorijalni ekonomski razvojHumani centar MitrovicaRTV Kim.

O autoru

Nenad Šebek je konsultant za medije i građansko drustvo. Novinarsku karijeru započeo je u Radio Beogradu a nastavio u BBC-ju gde je radio 17 godina i, između ostalog, bio dopisnik sa Balkana i iz Moskve. Od 2002. je 12 godina bio izvršni direktor Centra za demokratizaciju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSEE) a potom portparol Saveta za regionalnu saradnju (RCC) u Sarajevu. Vodio je i kancelariju Hajnrih Bel fondacije u Beogradu. Gostujući je predavač na poslediplomskim studijama na Pravnom fakultetu Bečkog univerziteta.

4,043FanovaLajkuj
352PretplatniciPretplatite se

vesti